Ključ za trostruku bravu koja nema šta da čuva zaškripao je u ulaznim vratima. Kaja je došla kući. Kako ta rečenica zvuči divno i konačno: Kaja je došla kući. Šta to, dođavola, uopšte znači? Znači da je Kaja prošla kroz golootočki špalir pogleda babetina iz komšiluka koje vole da zaviruju u kesu i čija se vrata oglašavaju tihim “škriiiip” kad Kaja dovuče pijanu guzicu, na primer, u četiri ujutru ili je neko doveze autom u četiri popodne, i to na primer. Nakon inspekcijskog bapskog špalira koji je nekad boleo do kurca, a sad je za njega boli kurac, Kaja je preskočila kapiju, onako fore radi, sa štiklama, tašnicom i svim ostalim, i da, došla kući. Unutra je bilo ledeno, naravno. K’o u jebenoj grobnici, pomislila je i stresla se. Klimu nadrkala na dva’es osam. Bacila pogled na korpu za mačke u kojoj već dva dana nije bilo nikog. Ni jebenu mačku ne umeš da sačuvaš, glupačo, opet je pomislila, pošto je kuća bila prazna, pa nije imala sa kim da razgovara. U razgovorima sa sobom Kaja je jako često koristila reč jebeno, valjda zato što je ona najbolje oslikavala sve što se poslednjih godina dešavalo u njenom životu. Ili možda bez razloga. Svejedno. Dopadalo joj se da je koristi. Korak sam bliže hrabrosti, osećala je, kad god upotrebim J reč. Mada, ko me pa čuje u praznoj kući. A i ne pričam čak ni naglas. Psuješ u sebi, Kajo, jebeni kretenu! Tako, vodeći više nego zanimljiv razgovor sa sopstvenom personom, odvukla se do kuhinje, svlačeći se usput. Jednom nogom, majmunskim pokretima, svlačila je sa druge nogavicu pantalona i čarape istovremeno. Stavljala je kafu, vadila led iz one posude u zamrzivaču u kojoj se jebene kockice lepe i nikako neće lepo da ispadnu, i sipala ga u onu čašu, skidajući uvežbano jednom rukom sako i košulju. Dohvatila je iz vitrine flašu Grantsa. Ide lepo uz indijski orah i kafu. Nasula je i kiselu. Jebeš viski bez ledene kisele vode. Skoč end soda, pliz. Odšetala je sa čašom u ruci i u gaćama do spavaće so