želela sam da te se setim. Danima sam šetala osunčanim ulicama, a nisam videla sunca. Susretala poznanike koje ne prepoznavah, susede kojima ne klimnuh glavom blago, uz osmeh. Posmatrala sam krošnje breza kako se povijaju na vetru i ne, nisam ih videla. Noćima sam ležala pokraj tebe u krevetu dodirujući svojim nožnim prstima tvoje, preplićući udove, udišući tvoj miris, i ne, nisam te osećala. Jutros sam jednostavno zatvorila oči. Hodala sam našom ulicom potpuno zatvorenih očiju i konačno sam videla sunce. Prepoznala ritmično lupkanje susedovog štapa po pločniku i nasmejana mu krenula u susret, prilazeći dovoljno blizu da mu dotaknem čvornovatu, grubu ruku. Zagrlila sam brezu i opipala njenu grubu koru, doticala nežne listove, i konačno razumela njihov šapat. Jutros sam jednostavno zatvorila oči, prelazila ti prstima nežno preko obrva, trepavica, obrisa očnih duplji, doticala ti vrh nosa, rupicu na bradi, usne. Konačno sam te se setila. Tako jednostavno i lako. Dovoljno je čvrsto zatvoriti oči. Bolje se vidi.